Док је данашњи живот незамислив без електричне енергије и уређаја који функционишу захваљујући њој, готово нестварно дјелује чињеница да је прије само једног вијека она била непознаница у бројним срединама, па и у Рогатици. Прва сијалица у Рогатици засијала је 1934. године, прије више од девет деценија. А како је до тога дошло?
Вјероватно прва помисао би била да је електрична енергија у Рогатицу дошла изградњом хидроелектране „Славиша Вајнер Чича“ у Месићима. Међутим, овај објекат пуштен је у рад тек 1950. године, чак шеснаест година након што је „електрика“ већ била присутна у Рогатици.
Јавности је данас скоро у потпуности непозната чињеница да је у Месићима прије хидроелектране постојала термоелектрана. Све је почело 1919. године, када је покренута експлоатација мрког угља у оближњим Кукавицама. Један од највећих изазова био је транспорт угља до жељезничке станице у Месићима, одакле је ускотрачном пругом и чувеним „ћиром“ отпреман даље.
Власник рудника, инжењер Ханс Карлон, дошао је на идеју да умјесто запрежним колима, угаљ до станице допрема жичаром. За те, и остале потребе погона, Карлон је у периоду између 1928. и 1930. године у Месићима изградио термоелектрану и далековод до Кукавица, а затим од Кукавица до Месића и жичару дугу 3 километра.
Како се производња електричне енергије повећавала, створени су услови за њену дистрибуцију и продају, најприје у Рогатици, а потом и у Горажду и Фочи. Увођење „свјетла“ било је изузетно скупо и за данашње услове – прикључак је коштао око 4.000 динара, што је у то вријеме било еквивалентно вриједности два пара волова. Ни цијена киловат-сата није била занемарљива, износила је око 4 динара, док је нпр. килограм меса коштао између 6 и 8 динара.
Електрично освјетљење најприје су добиле важније установе, угоститељски објекти и домови имућнијих грађана. У бољим локалима појављују се и први радио-апарати, док је јавна расвјета у главној улици уведена 1937. године.
Месићка термоелектрана је, нажалост, имала кратак радни вијек. Током Другог свјетског рата, 1942. године, њом су управљале њемачке снаге, након чега су је партизани средином исте године минирали и уништили. Послије рата није обнављана, а њену улогу преузела је новоизграђена хидроелектрана, први објекат те врсте у новонасталој држави.
Иако је термоелектрана нестала, трагови тог времена и данас су присутни. Некадашња управна зграда и даље постоји у централном дијелу Месића, а на појединим локацијама могу се уочити и остаци темеља жичаре. Ипак, можда најбољи свједок тог периода је трафостаница у рогатичком насељу Топлик, која осим што је и даље активна у електроенергетском систему, повезује данашњицу са временом и људима којих више нема.
istokplus.com
