На лијевој обали ријеке Ракитнице, у рогатичком насељу Доње Поље, већ скоро вијек и по стоји храм Свете Тројице – свједок прошлих времена, страдања и обнове овог краја. Подигнут у годинама након одласка Османског царства, храм је грађен од 1883. до 1886. године, као један од симбола духовног и националног препорода српског становништва у Рогатици.
Сазидан од камена, у необичном готском стилу за православне храмове, у себи носи и много дубље слојеве прошлости. У његове зидове узидани су стећак и надгробна плоча који свједоче о животу на овом простору вијековима прије изградње самог храма.
Унутрашњост храма од 1897. године красио је величанствен иконостас. Израђен је као умјетничко дјело високог квалитета, а иконе је, према доступним подацима, радио академски сликар Анастас Боцарић. Нажалост, ово ремек-дјело задржало се у храму непуних пола вијека.
Током Другог свјетског рата храм Свете Тројице је тешко страдао. Из њега је однесено готово све, чак и цијели иконостас. Према свједочењима, увидјевши његову љепоту и вриједност, италијанска војска га је пажљиво демонтирала, спаковала у сандуке и отпремила највјероватније у Италију. Тада се рађа мистерија која никада није ријешена.
Ни након више од осам деценија није познато крајње одредиште иконостаса, односно да ли је сачуван у цјелини или је расут по приватним и јавним збиркама.
Након рата, храм је обновљен снагом воље и вјере народа. Шездесетих година постављен је нови иконостас, рад самоуког резбара Симе Станишића, док је иконе израдио академски сликар Никодим Бркић. Тај иконостас служио је деценијама као симбол опоравка и наставка духовног живота српског народа у Рогатици.
Прије петнаестак година рогатички храм је добио нови, трећи иконостас, који данас краси његову унутрашњост, а који је дјело руку дуборесца Рајка Шиниковића и иконописца Ненада Деспића.
Ипак, питање првог иконостаса остаје и даље отворено. Да ли се налази у неком италијанском музеју, цркви или је заувијек изгубљен у вртлогу рата?
Не тако давна историја свједочи да су бројни италијански војници, који су чували српске манастире на Косову, управо у додиру са православним светињама проналазили истински мир, дубоко покајање и непоколебљиву вјеру. Таква свједочанства буде наду да је можда и рогатички иконостас Божијим промислом доспио тамо гдје је било потребно и гдје није посматран као ратни плијен, већ као светиња која и данас испуњава своју основну намјену.
Каква год да је била његова коначна судбина, једно је сигурно – народ Рогатице није губио вјеру и очајавао, већ је подигао нови, а након пола вијека још један иконостас. А једина сачувана фотографија првог иконостаса храма Свете Тројице у Рогатици остаје као трајно свједочанство о његовом постојању, али и о снази вјере народа који је упркос свим страдањима и рушењима увијек био спреман да гради и обнавља изнова.
исtoкплус.цом