Постоје људи које живот искуша више него што би ико пожелио. Одузме им корак, промијени свакодневицуи натјера их да свијетг ледају из другачије перспективе. Али постојеи они којима не може одузети оно најважније– осмијех, достојанствои вјеруу живот. Управо такав је Саво Живковић.
Данас се крећеу инвалидским колицима, уз помоћ пластичних протеза које су постале дио његове свакодневице након тешке борбе са гангреном. Ипак, довољно је погледати гау очи да човјек схвати како пред собом нема некога кога су недаће поразиле. Напротив. У његовом погледуи данас живе исти ентузијазам, радозналости љубав према животу, због којих дјелује знатно млађе него што његове године говоре.
А иза тих ведрих очију крије се живот испуњен радом, знањеми несебичним давањем. Рођен 10. августа 1946. годинеу Николићима код Подграба, Саво Живковић свој живот посветио је шумарству, науции завичају. Као дипломирани инжењер шумарства, каснијеи магистар шумарских наука, прошао је пут од референта до директора Шумског газдинства„Пале“, обављао одговорне функције инспектораза шумарствои ловство, истраживао, писаои објављивао стручнеи научне радове, не престајући да учи ни онда када су многи сматралида су своје образовање одавно завршили.
Али његова највећа биографија није исписана титулама. Она је осталау људима којима је помагао, у путевима које је градио, библиотеции музеју које је основао, стаблима која је садиои завичају којем је поклонио готово цијели свој живот. Данас, упркос свим искушењимакоја је донијела болест, не говорио ономе што је изгубио, већо ономешто још може дати. А то је, можда, и највећа животна побједа.
Након одласкау пензију нисте се повукли из друштвеног живота. Напротив, основали сте удружење„ЗАМБАЛ“ које је постало препознатљиво по бројним активностима. Како је све почело?
Одувијек сам сматрао да човјек треба да оставинешто иза себе. Тако је настало удружење„ЗАМБАЛ“, што је скраћеница за Завичајни музеј, библиотеку, арборетуми ловачки дом. Окупили смо људе који воле свој краји који су спремни да волонтирају како бисмо сачували историју, природуи традицију Подграба. Кроз удружење смо издавали часопис, објавили монографије, организовали бројне акцијеи покренули пројекте којиће, вјерујем, остати вриједно насљеђе будућим генерацијама. За мене је то био природан наставак свега што сам радио током цијелогживота– служити свом завичају.
Кроз свој рад често упозоравате да су шумаи вода највеће богатство овог краја. Шта Вас данас највише брине када је ријечо заштити природе?
Шумаи вода су нераскидиво повезане. Док имаздраве шуме, бићеи квалитетне воде. Нажалост, посљедњих година свједоци смо прекомјерне сјече, загађења водотоковаи све мањегпоштовања према природи. То није проблем само једног мјеста, него цијелог друштва. Годинама упозоравам да се природни ресурси морају користити одговорнои плански, јер оно што данас уништимо, тешко ћемо вратити будућим генерацијама. Природа нам је много далаи на нама је да јој то вратимо бригоми одговорношћу.
Када погледате свој радни вијек, на шта сте посебно поносни осим на посаоу шумарству?
Најпоноснији сам на то што сам увијек покушаваопомоћи људима. Није ми било довољно да се само саде шуме. Заједноса мјештанима градили смо сеоске путеве, доводили питку воду, помагалиу електрификацији селаи повезивању телефонских линија. Сматрао сам да шумарство треба битиу служби народа. Када људиимају боље услове за живот, лакше ћеи они чувати природу.
У књизи често спомињете сарадњу са локалним становништвом. Зашто Вам је то било толико важно?
Научио сам да се ништа велико не може урадитибез људи. Када смо пошумљавали или градили путеве, нису радилисамо шумари. Долазили су учитељи, ученици, мјештании активисти. Радне акције нису биле само посао, него прилика да се људи друже, упознајуи заједно ураде нешто корисно за своју заједницу. Зато их сеи данас радо сјећам.
Послије рата помагали сте породицама које су остале без дома. Како је дошло до тога?
То је био један од најтежих периода. Многепородице остале су без крова над главом. Сматрали смо да не можемоокренути главу од њихових проблема. Шумско газдинство јеобезбиједило хиљаде кубика огревног дрветаи грађевинскиматеријал, а помагали смои породицама погинулих борацаи ратнихвојних инвалида. Није било важно ко је које вјере или нације– важноје било да човјеку треба помоћ.
Зашто сте се толико посветили очувању старих сорти воћа?
Схватио сам да заједно са старим воћкама нестаједио наше традиције. Зато смо кроз удружење„ЗАМБАЛ“ тражилистаре сорте јабука, крушакаи шљива, калемили ихи садили како биостале сачуване. То није било само због воћа, него због нашекултурне баштинеи свега што су нам оставили наши преци. Сматраосам да оно што вриједи треба сачувати за будуће генерације.
Какву бисте поруку послали младим људима након свега што степрошлиу животу?
Поручио бих им да не гледају само личну корист. Човјек треба да остави нешто иза себе– било да је то засађена шума, изграђен пут, сачуван извор воде или помоћ некоме коме је потребна. Природаи људи су нераскидиво повезани. Ако чувамо природу, чувамои себе, а ако помажемо једни другима, остављамо бољи свијетгенерацијама које долазе.
Иако би се његов живот могао испричати кроз функције, признањаи године рада, много је важније оно што се не може уписатиу биографију– снага карактера, љубав према људимаи непоколебљивавоља да се иде напријед упркос свему. Управо зато овај разговор јепричао човјеку који је остао усправани када више није могао стајатина својим ногама. Ово је причао Сави Живковићу– између људи, завичајаи шума, гдје је исписао свој живот, а сада га својим ријечиманаставља свједочити.
Овај интервју представља само мали дио његовог богатог животногпута. Сви који желе сазнати вишео његовом раду, искуствимаи бројним занимљивим причама могу их пронаћиу књизи„ЗАМБАЛ 12“, која је доступнау продаји.
исtoкплус.цом