Постоје људи које живот искуша више него што би ико пожелио. Одузме им корак, промијени свакодневицу и натјера их да свијетг ледају из другачије перспективе. Али постоје и они којима не може одузети оно најважније – осмијех, достојанство и вјеру у живот. Управо такав је Саво Живковић.
Данас се креће у инвалидским колицима, уз помоћ пластичних протеза које су постале дио његове свакодневице након тешке борбе са гангреном. Ипак, довољно је погледати га у очи да човјек схвати како пред собом нема некога кога су недаће поразиле. Напротив. У његовом погледу и данас живе исти ентузијазам, радозналост и љубав према животу, због којих дјелује знатно млађе него што његове године говоре.
А иза тих ведрих очију крије се живот испуњен радом, знањем и несебичним давањем. Рођен 10. августа 1946. године у Николићима код Подграба, Саво Живковић свој живот посветио је шумарству, науци и завичају. Као дипломирани инжењер шумарства, касније и магистар шумарских наука, прошао је пут од референта до директора Шумског газдинства „Пале“, обављао одговорне функције инспектораза шумарство и ловство, истраживао, писао и објављивао стручне и научне радове, не престајући да учи ни онда када су многи сматралида су своје образовање одавно завршили.
Али његова највећа биографија није исписана титулама. Она је осталау људима којима је помагао, у путевима које је градио, библиотеци и музеју које је основао, стаблима која је садио и завичају којем је поклонио готово цијели свој живот. Данас, упркос свим искушењимакоја је донијела болест, не говори о ономе што је изгубио, већ о ономешто још може дати. А то је, можда, и највећа животна побједа.
Након одласка у пензију нисте се повукли из друштвеног живота. Напротив, основали сте удружење „ЗАМБАЛ“ које је постало препознатљиво по бројним активностима. Како је све почело?
Одувијек сам сматрао да човјек треба да оставинешто иза себе. Тако је настало удружење „ЗАМБАЛ“, што је скраћеница за Завичајни музеј, библиотеку, арборетум и ловачки дом. Окупили смо људе који воле свој крај и који су спремни да волонтирају како бисмо сачували историју, природу и традицију Подграба. Кроз удружење смо издавали часопис, објавили монографије, организовали бројне акције и покренули пројекте којиће, вјерујем, остати вриједно насљеђе будућим генерацијама. За мене је то био природан наставак свега што сам радио током цијелогживота – служити свом завичају.
Кроз свој рад често упозоравате да су шума и вода највеће богатство овог краја. Шта Вас данас највише брине када је ријечо заштити природе?
Шума и вода су нераскидиво повезане. Док имаздраве шуме, биће и квалитетне воде. Нажалост, посљедњих година свједоци смо прекомјерне сјече, загађења водотокова и све мањегпоштовања према природи. То није проблем само једног мјеста, него цијелог друштва. Годинама упозоравам да се природни ресурси морају користити одговорно и плански, јер оно што данас уништимо, тешко ћемо вратити будућим генерацијама. Природа нам је много дала и на нама је да јој то вратимо бригом и одговорношћу.
Када погледате свој радни вијек, на шта сте посебно поносни осим на посао у шумарству?
Најпоноснији сам на то што сам увијек покушаваопомоћи људима. Није ми било довољно да се само саде шуме. Заједноса мјештанима градили смо сеоске путеве, доводили питку воду, помагали у електрификацији села и повезивању телефонских линија. Сматрао сам да шумарство треба бити у служби народа. Када људиимају боље услове за живот, лакше ће и они чувати природу.
У књизи често спомињете сарадњу са локалним становништвом. Зашто Вам је то било толико важно?
Научио сам да се ништа велико не може урадитибез људи. Када смо пошумљавали или градили путеве, нису радилисамо шумари. Долазили су учитељи, ученици, мјештани и активисти. Радне акције нису биле само посао, него прилика да се људи друже, упознају и заједно ураде нешто корисно за своју заједницу. Зато их сеи данас радо сјећам.
Послије рата помагали сте породицама које су остале без дома. Како је дошло до тога?
То је био један од најтежих периода. Многепородице остале су без крова над главом. Сматрали смо да не можемоокренути главу од њихових проблема. Шумско газдинство јеобезбиједило хиљаде кубика огревног дрвета и грађевинскиматеријал, а помагали смо и породицама погинулих бораца и ратнихвојних инвалида. Није било важно ко је које вјере или нације – важноје било да човјеку треба помоћ.
Зашто сте се толико посветили очувању старих сорти воћа?
Схватио сам да заједно са старим воћкама нестаједио наше традиције. Зато смо кроз удружење „ЗАМБАЛ“ тражилистаре сорте јабука, крушака и шљива, калемили их и садили како биостале сачуване. То није било само због воћа, него због нашекултурне баштине и свега што су нам оставили наши преци. Сматраосам да оно што вриједи треба сачувати за будуће генерације.
Какву бисте поруку послали младим људима након свега што степрошли у животу?
Поручио бих им да не гледају само личну корист. Човјек треба да остави нешто иза себе – било да је то засађена шума, изграђен пут, сачуван извор воде или помоћ некоме коме је потребна. Природа и људи су нераскидиво повезани. Ако чувамо природу, чувамо и себе, а ако помажемо једни другима, остављамо бољи свијетгенерацијама које долазе.
Иако би се његов живот могао испричати кроз функције, признања и године рада, много је важније оно што се не може уписати у биографију – снага карактера, љубав према људима и непоколебљивавоља да се иде напријед упркос свему. Управо зато овај разговор јеприча о човјеку који је остао усправан и када више није могао стајатина својим ногама. Ово је прича о Сави Живковићу – између људи, завичаја и шума, гдје је исписао свој живот, а сада га својим ријечиманаставља свједочити.
Овај интервју представља само мали дио његовог богатог животногпута. Сви који желе сазнати више о његовом раду, искуствима и бројним занимљивим причама могу их пронаћи у књизи „ЗАМБАЛ 12“, која је доступна у продаји.
istokplus.com