Сваког дана пролазимо улицама Пала, гледамо у околне планине и живимо на простору чија прошлост сеже много даље него што можемо да замислимо. Али колико заправо знамо о људима који су овдје живјели прије нас, о њиховим кућама, њивама, млиновима и именима која су се преносила с оца на сина?
И шта ако нам одговоре на та питања чувају стари османски пописи, настали прије више од пет вијекова?
У њима се Пале не помињу под именом које данас познајемо. Некадашње насеље звало се Подграђе, а цијели крај носио је назив „Богази Јумру“, који је историчар Ахмед Аличић превео као „проклети кланац“. Иза тог необичног назива крије се прича о средњовјековним Павловићима, животу под османском влашћу, људима који су мијењали вјеру, али и именима која су остала урезана у земљу и онда када су њихови носиоци одавно нестали из пописа.
Владимир Станишић проучио је османске пописе из 15. и 16. вијека и у њима пронашао драгоцјене трагове прошлости нашег краја. Његово истраживање враћа нас у вријеме када су на мјесту данашњих Пала постојала села чија имена и судбине тек треба да упознамо, а поједини архивски документи и данас чекају да буду преведени и детаљније истражени.
За Исток плус говори о томе шта су стари турски пописи забиљежили о Палама, ко су били људи који су овдје живјели прије пет стотина година и какве нам тајне прошлости откривају документи сачувани далеко од мјеста о којем свједоче.
„Османлије су земљу од Пала до Дрине називале вилајетом Павли“
ИСТОК плус: Пале су у средњем вијеку припадале Павловићима. Да ли их османски извори памте?
Памте, и то од првог дана. Турсун-бег, писар и хроничар султана Мехмеда Освајача, био је лично у походу на Босну 1463. године. Опис тог похода завршава реченицом: „У овом благословљеном походу освојена су четири вилајета, постављени су санџакбег и кадије, над рудницима емини, а раји је наметнута главарина.“
Један од та четири вилајета он назива „Pavlioğulları toprakları“, земљама синова Павлових. То је најстарији османски приповједни извор који помиње Павловиће; његово дјело „Историја Оца освајања“ објавио је Мертол Тулум 1977. године. Османлије су то име задржале и у управи: цијела област од Пала до Дрине звала се „вилајет Павли“. Још 1530. године писар код Пала биљежи земљу која је „припадала области Павловића“.
ИСТОК плус: Како су Пале изгледале у очима првих османских пописивача?
Прво изненађење је да се Пале у тим пописима уопште не зову Пале. У најстаријем сачуваном попису Босанског санџака, из 1468/69. године, овај крај је посебна нахија с турским именом „Богази Јумру“. Ахмед Аличић то преводи као „проклети кланац“ и признаје да нико није успио са сигурношћу разријешити зашто се тако зове. Само насеље се звало Подграђе, насеље под градом.
ИСТОК плус: Колико је људи тада живјело на Палама?
Подграђе је 1469. године имало 74 дома и било је највеће село у нахији. Ту су још Радоњићи, Горњи и Доњи Нишат и још два села. Имало је млин и ступу. Шест година након пада Босне то су били хришћански домови. Муслимана у овим селима попис још не биљежи.
ИСТОК плус: А онда?
Онда долази попис из 1530. године и ту се слика потпуно мијења. У истом селу, „Подграђе, другим именом Богази Јумру“, сада је 75 муслиманских кућа и само три хришћанске.
Најзанимљивија су сама имена. Писар је сваког уписивао с именом оца, па читате: „Скендер, син Радића“, „Мустафа, син Вукашина“, „Хасан, син Божидара“, „Хамза, син Радоње, на баштини свога оца“. У једном реду видите и оца и сина, и промјену која се десила између њих.
ИСТОК плус: Ко је остао у старој вјери?
Записано је свега неколико имена: Владко, син Вукаса, Радин, син Милоша, Радивој, син Радина.
Али има нешто што ме се више дојмило. У попису из 1604. године хришћана у Подграђу више нема, а њихова имена су остала на земљи. Писар биљежи „баштину Радоње“, „баштину Божидара Милобрадова“, „баштину Вукца Милорадова“. Људи су промијенили вјеру и име, а њиве су још сто година носиле имена њихових дједова.
„Османски документи православно становништво ових крајева називају српским именом“
ИСТОК плус: Ко су били људи који су живјели у вилајету Павли?
Осим земљорадника по селима, у вилајету је живјело и сточарско становништво које османски пописи зову Власима. Попис из 1485. године биљежи четрнаест влашких џемата, односно заједница, под именом „cemaat-ı Eflakân-ı vilayet-i Pavli“, влашки џемати вилајета Павли.
По истраживању турске историчарке Хатиџе Оруч, исте те заједнице се у попису из 1489. године јављају под именом „Бањани“, по нахији Бања код Прибоја. За њих је 1485. године донесен и посебан закон: сваких десет кућа давало је по једног коњаника за султанове походе.
ИСТОК плус: Спомињу ли се у тим изворима Срби?
Спомињу, и то изричито, управо уз Влахе. У закону за сусједни Херцеговачки санџак из 1528–1532. године пише да се Власи опорезују „Sırf âdetince“, по српском обичају. Потпадају под „Sırf tâifesi kânûnu“, закон српске заједнице, и уписују се у „Sırf defteri“, српски попис.
Закон из 1585. године помиње Влахе насељене на опустјелу земљу српских села, који дају десетину „по српском обичају“. А у ферманима и бератима из 17. вијека православни се зову „Rum ve Sırf ve Eflak“, Грци, Срби и Власи, или чак „Serf ve Eflak milleti“, српски и влашки народ, у једнини, као један народ.
ИСТОК плус: Шта то говори о Палама?
Кад све то ставите једно уз друго, слика је прилично јасна. Османска канцеларија је православно становништво ових крајева, и домаће и влашко, називала српским именом и опорезивала га „по српском обичају“.
Земља Павловића граничила је с Херцеговином, а имена хришћанских домаћина у Палама — Радић, Вукашин, Божидар, Радоња, Радивој, Владко, Милош — иста су имена која налазимо код Срба у цијелом том простору.
Попис из 1530. године не пише уз Пале ријеч „Срби“, јер пописивач биљежи вјеру, а не народ. Али све што о истом становништву кажу османски документи из сусједства и истог времена говори да су старосједиоци Пала били Срби, они које су османски закони звали „Sırf“.
„Документи постоје и чекају да нам открију нове детаље о прошлости Пала“
ИСТОК плус: Шта још крију ти пописи?
Много тога. Има једна кратка ставка из 1508–1511. године о „невјерницима који су побјегли из вилајета Павли у Зворник“. Ту су и стара имена паљанских њива: Влахова Бара, Поповац, Двориште Владимир. Село је имало девет млинова и ступу за ћебад. Костреша је у једном тренутку била потпуно пуста.
А у пописима се појављује и неколико других мјеста с именом „Пали“, што отвара питање одакле је заправо данашње име Пала.
Попис из 1485. године, који се у истанбулском архиву води под ознаком TD 18, није у цјелини преведен на наш језик. Управо у њему су уписани четрнаест влашких џемата вилајета Павли и њихов посебан закон. Исто важи за дефтер MAD 15178 из 1508–1511. године. На страницама од 133. до 138. наведени су хришћани који су из вилајета Павли побјегли у Зворник, али та имена још нико код нас није објавио.
Ту је и попис из 1489. године, у којем се исте заједнице јављају као „Бањани“. За њега тек треба утврдити тачну архивску ознаку, а познат нам је само из радова турске историчарке Хатиџе Оруч.
Попис из 1604. године чува имена свих паљанских села, од Хреше и Љубогошће до Синоћева, Бјелогораца и Костреше, и тек треба да се упореди с ранијим пописима. Најстарији попис из 1468/69. године чува се у Истанбулу, у библиотеци Ататурк, под ознаком MC. 76. Познат нам је из превода Ахмеда Аличића, али оригинал вриједи поново погледати због имена „Богази Јумру“.
Сви ти документи постоје и чекају, а сваки од њих може да нам каже нешто ново о људима који су живјели на Палама прије пет вијекова.
ИСТОК плус