Док се у Сарајеву одржава тзв. „Бх. поворка поноса“ под слоганом „Све нам боје добро стоје“, уз јаке полицијске мјере и велики број припадника безбједносних служби на улицама, само неколико километара даље шаље се потпуно другачија порука.
У Источном Сарајеву зграда Градске управе освијетљена бојама српске заставе, а градоначелник Љубиша Ћосић поручио је: „Ово су наше боје, једине које нам добро стоје.“
Та слика можда најбоље показује дубоку друштвену, културну и вриједносну разлику која данас постоји између два сусједна града. Очигледно, једног на Истоку, а другог на Западу.
Док једни сматрају да су параде сексуалних „идентитета“ симбол напретка и модерног друштва, други схватају да се под плаштом људских права све агресивније потискују традиционалне вриједности на којима почивају породица, заједница и национални идентитет.
За многе грађане Републике Српске, застава није само комад платна нити пука декорација на фасади. Она представља историју, жртву, припадност и континуитет једног народа. Зато није свеједно под каквом заставом стојимо.
Није то ни ствар демократије, јер анкете показују да су они који сматрају да је очување националног идентитета важније од прихватања друштвених трендова који долазе са Запада далеко бројнији. Бићемо толерантни и нећемо рећи да је ово тиранија мањине и западњачко наметање… Али све иде у том правцу.
Данас су Сарајево и Источно Сарајево географски блиски, али по вриједностима које промовишу дјелују као два различита свијета.
Једни поручују да им добро стоје све боје, док се други држе својих боја којих се нису одрекли ни под Турцима, а ни под Аустроугарима.
И управо у томе се огледа суштина данашње Босне и Херцеговине – не само као простора различитих народа, већ и различитих погледа на то какво друштво желе да граде за будуће генерације.
Извор: ИСТОК плус /исtoкплус.цом/