Прије 31 годину, 30. августа 1995. године, НАТО је започео највећу ваздушну операцију против Републике Српске. Први удари изведени су у 2.12 часова, а бомбардовање је трајало до 14. септембра.
За нешто више од двије седмице, на подручја под контролом Војске Републике Српске бачено је 1.026 бомби, међу којима 708 вођених, укупне тежине око 10.000 тона експлозива. У нападима је живот изгубило више од стотину цивила.
НАТО је операцију назвао „Намјерна сила“, а у нападима је коришћена и муниција са осиромашеним уранијумом. Тадашње образложење било је да војни притисак треба да натјера Србе у БиХ да дођу за преговарачки сто.
Као кључни повод за почетак операције наведен је напад на сарајевску пијацу Маркале 28. августа 1995. године. За гранатирање су оптужене српске снаге, иако је независна комисија у свом извјештају навела да „не постоје јасни докази да су гранате дошле са српских положаја“.
Исто питање тада је отворено и у изјавама међународних представника. Јасуши Акаши, тадашњи изасланик генералног секретара УН за Балкан, потврдио је да није било поузданог утврђивања поријекла гранате. Тадашњи командант УНПРОФОР-а генерал Мајкл Роуз такође је изјавио да се не може утврдити одакле је пројектил испаљен.
Руски пуковник Андреј Демуренко, који је као командант руског мироторачког батаљона у Сарајеву учествовао у истрази, изјавио је да су Срби „неправедно били оптужени само да би НАТО имао повод за напад“.
Ипак, НАТО је 30. августа започео ударе на положаје Војске Републике Српске.
Једно од првих подручја на удару биле су Пале. Мјештани су са улица посматрали сукоб српске артиљерије и НАТО авијације, а око 17.00 часова ракетом „земља-земља“ оборен је француски „Мираж 2000“.
Француски авион срушио се 20-ак километара југоисточно од Пала, док су се оба пилота спасила катапултирањем.
Истовремено је покренута и операција „Мртво око“, чији је задатак био да се неутралише противваздушна одбрана Војске Републике Српске. НАТО авијација је у оквиру те операције напала и радар на Јахорини.
Посебно тежак напад изведен је на телекомуникациони торањ на Зловрху. Том приликом погинуло је десет припадника Војске Републике Српске који су обезбјеђивали торањ.
Животе су изгубили Љубомир и Драгомир Бакмаз, Зоран и Раденко Сорак, Велимир Ујић, Милош Јовичић, Дарко Мотика, Зоран Нерић, Андрија Обрадовић и Милан Станишић.
НАТО бомбардовање окончано је 14. септембра 1995. године, након договора о повлачењу тешког наоружања Војске Републике Српске из такозване „Зоне безбједности“. Војска Републике Српске је то учинила 17. септембра.
На удару су се, осим Пала и Јахорине, нашли и Хаџићи, Вогошћа, Илијаш и Братунац. На тим подручјима коришћена је и муниција са осиромашеним уранијумом, чије се посљедице годинама касније повезују са бројним обољењима.
Након Дејтонског споразума, велики број бивших становника Хаџића преселио се на подручје Братунца. Само четири године послије бомбардовања, на братуначком гробљу сахрањено је око 400 људи, од којих је већина боловала од неког облика карцинома.
Здравствене проблеме касније су пријављивали и поједини страни војници који су током и након рата боравили на овом подручју.
Према одлуци Одбора Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова, донесеној у марту ове године, 9. септембар је проглашен Даном сјећања на жртве НАТО бомбардовања у Српској.
За датум обиљежавања изабран је 9. септембар, када су убијени брат и сестра Радмила и Раденко Галинац из насеља Грлица у Војковићима.
Радмила и Раденко Галинац страдали су 9. септембра 1995. године на срушеном мосту у насељу Семизовац код Сарајева, када их је убио пилот НАТО авијације.
Сјећање на жртве НАТО бомбардовања и данас остаје једно од најтежих свједочанстава ратних година у Републици Српској.
istokplus.com