Др Кристина Ступар у новембру прошле године вратила се са петогодишње специјализације и тада је Болница „Србија“ Источно Сарајево добила још једног педијатра. Др Ступар је 2018. године дипломирала на Медицинском факултету у Фочи са просјеком 9,32 гдје је стекла звање доктора медицине.
Од октобра 2020.године била је на специјализацију из педијатрије, у току које је стицала знање у више установа укључујући матичну установу Болницу “Србија” Источно Сарајево, Болницу Фоча и највећи дио специјализације провела је у Институту за здравствену заштиту мајке и дјетета „др Вукан Чупић“ Београд.
ИСТОК плус: Зашто сте одабрали педијатрију за специјализацију?
Одувијек сам знала да желим специјализацију у којој ће бити много клиничког рада, размишљања и повезивања ствари. Код дјеце често морате посматрати и оно што није изговорено, повезивати наизглед неповезане симптоме и кроз разговор са дјететом и родитељима доћи до праве слике. То ми је увијек било посебно занимљиво и изазовно.
Ипак, вјерујем да не бирамо увијек ми професију – некада професија изабере нас. Можда управо због наших особина, начина размишљања, стрпљења, емпатије и начина на који приступамо људима. Код мене је педијатрија временом постала управо то, спој свега што сам жељела од своје професије, али и нечега што је, на неки начин, одговарало мени као особи.
ИСТОК плус: Како је изгледао Ваш пут током специјализације?
Свака специјализација је један тежак и изазован подвиг који сваки љекар пролази. Ја сам своју специјализацију обављала у нашој болници, ЈЗУ Болница „Србија“ Источно Сарајево, потом у Универзитетској болници Фоча, а највећи дио на Институту за здравствену заштиту мајке и детета „Др Вукан Чупић“ у Београду. Имала сам прилику да упознам широк спектар педијатријских стања, упознала доста дивних људи и колега који су ми, свако у својој могућности и на свој начин, допринијели да понесем што више знања и искуства из сваке области.
Схватила сам да медицина није само оно што пише у књигама, већ да је важно знати препознати дијете испред себе, процијенити његово стање и разумјети шта се иза одређених симптома заправо налази.
Специјализација ме је научила и да будем сигурнија у своје одлуке, али и да увијек останем отворена за учење и да не постоји ништа лоше у томе да питаш, провјериш или потражиш друго мишљење.
Било је, наравно, и тешких, стресних и исцрпљујућих периода, али и много лијепих тренутака, посебно када видиш да се дијете које је било озбиљно болесно опоравља и одлази кући добро. Такви тренуци некако дају смисао свему што радиш.
ИСТОК плус: Знамо колико је подршка матичне установе важнаа младим љекарима на специјализацији. Какво је Ваше искуство од самог упућивања на специјализацију до повратка у Болницу „Србија“?
Током специјализације имала сам подршку Болнице, прије свега кроз могућност да своје знање и искуство стичем у различитим здравственим установама, како секундарног, тако и терцијарног нивоа здравствене заштите.
Мислим да је то за педијатрију посебно важно, јер је она веома широка област и обухвата велики број различитих стања, од најчешћих и блажих болести до комплексних и животно угрожавајућих стања која захтијевају мултидисциплинарни приступ и лијечење у терцијарним установама, као и приступ различитим узрастима дјеце.
Омогућено ми је да учим, да стичем искуство и да се постепено изградим у љекара који данас може сигурније и компетентније да ради са својим пацијентима.
ИСТОК плус: Шта Вам је најзначајније било током усавршавања?
Најзначајније ми је било развијање клиничког размишљања , способности да повежем оно што дијете показује са анамнезом, прегледом и лабораторијским и другим налазима, а затим све то преточим у конкретну одлуку. Управо тај процес повезивања ми је од почетка био један од разлога због којих сам изабрала педијатрију.
ИСТОК плус: Колико Вам је стечено знање помогло у садашњем раду?
Кроз све што сам прошла током специјализације стекла сам већу сигурност у себе, али и свијест о томе колико у медицини увијек има простора за учење. Данас много више цијеним искуство, добар клинички преглед и способност да размишљаш својом главом, али исто тако знам колико значи имати око себе колеге од којих можеш учити.
ИСТОК плус: Шта за Вас значи повратак у матичну установу након специјализације?
Мој повратак представља и својеврсну одговорност, али прије свега задовољство да се вратим као компетентнији љекар и да све што сам током овог пута научила ставим у службу дјеце. Мислим да је то и најљепши начин да оправдам цјелокупан труд који је уложен у мој професионални развој.
Желим да оно што сам научила не остане само моје лично професионално искуство, већ да кроз мој свакодневни рад буде доступно дјеци и породицама којима сам сада у прилици да помогнем.
ИСТОК плус: Како бисте описали услове рада по повратку у Болницу?
Имам добре услове за свакодневни рад и примјену знања и искуства које сам стекла током специјализације. Такође, важно ми је што постоји могућност сарадње са колегама и даље размјене искустава и знања.
ИСТОК плус: Које су предности рада у Болници „Србија“?
Током специјализације веома је важно окружење у којем радите, колектив и сарадња са старијим и искуснијим колегама. Знање из књига је неопходна основа, али је једнако важно имати некога ко ће своје искуство, начин размишљања и практично знање пренијети на вас док тек градите свој професионални пут. Управо та свакодневна сарадња и размјена искустава представљају једну од важних предности рада у Болници „Србија“.
ИСТОК плус: Шта бисте поручили младим љекарима који размишљају о специјализацији у Болници?
Поручила бих им да бирају оно што заиста воле и у чему могу да се пронађу, али и да буду спремни да уче, раде и стално излазе из своје зоне комфора. Специјализација је дуг и захтјеван пут, али је истовремено једно од најврједнијих професионалних искустава.
Ако имају прилику да специјализацију започну у овој Болници, рекла бих им да је искористе , да питају, уче од искуснијих колега, користе сваку прилику за стицање знања и искуства и да не журе да све знају одмах. Најважније је да на крају тог пута постану љекари у које ће и сами имати повјерења.
ИСТОК плус: Који су Ваши професионални планови за будућност?
Прије свега, желим да наставим да учим и усавршавам се, јер вјерујем да се у медицини никада не може рећи да сте завршили са учењем. За сада, мој највећи план је да постанем добар педијатар и, прије свега, добар човјек , неко коме родитељи могу да вјерују и ко ће сваком дјетету приступити са довољно знања, али и са разумијевањем и емпатијом.
Вољела бих да оно што сам кроз свој пут научила једног дана могу пренијети и млађим колегама, као што су старије колеге своје искуство преносили мени.
И некако ми је најважније да, када једног дана погледам иза себе, могу рећи да сам своје знање и вријеме заиста ставила у службу дјеце и да је мој рад имао смисла. Мислим да је то за мене и најљепши професионални циљ.
исtoкплус.цом