Данас је мало познато да је након албанске голготе око 60 хиљада српских војника било смјештено у логоре и болнице на сјеверу Африке, углавном у Бизерти у Тунису.
Исцрпљени глађу, болестима и вишемјесечним страдањем, многи од њих не би преживјели да није било човјека чије име поједини Срби и данас помињу са дубоким поштовањем, док је већина, нажалост, неправедно заборавила – француског адмирала Емила Гепрата.
Као командант француских снага у Тунису, Гепрат је међу првима схватио у каквом се стању налазе српски војници који су стизали након страшног повлачења преко Албаније.
Он се успротивио француској врховној војној команди која је предлагала да се болесни и изнемогли Срби смјесте под шаторе на ужареном пустињском пијеску, далеко од насеља. Гепрат је знао да би таква одлука за многе значила сигурну смрт. Умјесто тога, инсистирао је да српски војници буду смјештени у Бизерти, гдје су могли добити љекарску помоћ, храну и услове достојне човјека.
Лично је обилазио бродове којима су пристизали српски војници, разговарао са љекарима и увјеравао се у њихово стање. Видјевши колико су измучени, наредио је да им се обезбиједе појачани оброци. Српски војници добијали су више хљеба него што је било предвиђено за француске војнике, јер је Гепрат сматрао да су људи који су преживјели такву голготу витезови и да
заслужују посебну бригу.
Међутим, оно што је код Срба оставило најдубљи траг није била само његова помоћ у храни и лијечењу. Гепрат је српским војницима враћао оно што су током страдања готово изгубили – достојанство. Није их гледао као избјеглице, нити као поражену војску. За њега су они били јунаци који су издржали оно што мало који народ у историји може да издржи, борећи се са десетоструко бројнијим непријатељем.
Приликом једног од првих обраћања српским официрима и војницима у Бизерти, дочекао их је ријечима пуним поштовања, поздрављајући у њима људе чијем се јунаштву дивио читав свијет. Те ријечи, изговорене у тренуцима када су многи изгубили наду, значиле су више од било каквог одликовања.
Готово свакодневно обилазио је логоре и болнице, интересујући се да ли војницима нешто недостаје и да ли су добили све што им припада. Његов циљ био је једноставан – спасити што више живота.
Одликован је Орденом Бијелог орла са мачевима првог реда, а када је 1931. године посјетио Београд, приређен му је дочек какав је ријетко коме указан. Десетине хиљада људи изашле су на улице да поздраве човјека који је спасио толике српске животе. Ношен је на раменима од жељезничке станице до центра града, уз овације народа који је у њему видио искреног пријатеља.
У историји српског народа било је савезника и пријатеља, а један од њих је дефинитивно и адмирал Гепрат. У времену када су Срби пролазили кроз једно од најтежих искушења у својој историји, он није понудио само помоћ – понудио је саосјећање, поштовање и човјечност. Зато његово име и данас треба да заузима посебно мјесто у српском колективном памћењу, школама и дискусијама.
Извор: ИСТОК плус /исtoкплус.цом/