У предизборној кампањи политичке странке обично броје гласове, чланове, симпатизере, скупове и фотографије. На Палама би, међутим, могли да уведу још једну дисциплину – бројање квадрата према политичкој снази.
Јер, ако се пажљиво погледају овогодишње трибине, избор простора за њихово одржавање постаје готово политичка порука сам по себи.
Прва је наступила Листа за правду и ред.
Почетна амбиција била је велика – Студентски трг. Простор који по величини свакако оставља утисак и који би, уколико би био испуњен, послао прилично јасну поруку.
А онда – промјена плана.
Непосредно пред почетак, трибина је премјештена на шеталиште, гдје су се већ налазили штандови других политичких странака и људи који су туда пролазили или дошли из других разлога.
Фотографија је тако добила оно што јој је потребно – више људи, више утиска.
Политичка стварност, међутим, не зависи од кадра који се изабере за фотографисање.
И ту је можда најзанимљивија симболика овог скупа: велика амбиција на почетку, па много мањи простор када је требало показати стварну мобилизацију. Од „велике сцене“ до тога да се политички скуп уклопи у већ постојећу градску гужву.
Сљедећи је био СДС.
Овдје је прича другачија.
Културни центар је био тотално попуњен!!! То добро звучи, зар не? Нарочито у предизборној кампањи, када је фотографија пуне сале важнија од пола саопштења.
Али онда треба погледати колико људи та сала уопште може да прими (око 250).
И онда долазимо до много занимљивијег питања: да ли је пуна мала сала доказ снаге или само доказ да је сала мала?
Фотографије са скупа додатно отварају питање структуре присутних, а нарочито чињенице да се међу њима могу препознати људи који су политички везани за друге опције (ПСС).
И ту СДС долази до можда најболније тачке.
Није проблем напунити малу салу.
Проблем је што је некада ова странка на Палама имала политичку снагу због које се није постављало питање може ли напунити салу, већ коју салу треба напунити.
Данас је то другачија слика.
Није то више странка која се мјери простором који јој је потребан, већ простором који јој је довољан.
А онда стиже ПСС.
Након дебакла у Сокоцу и на уједињеној трибини те странке у Источној Илиџи и Источном Новом Сарајеву, за Пале је очигледно уложен додатни напор (ваљда због поруке коју то носи).
Телефони су, према информацијама које су кружиле уочи трибине, радили пуном паром. Позивало се са различитих спискова, контактирали су се разни људи, тражила се маса.
И маса се на крају нашла у „Комети“.
Простор је већи од Културног центра, али далеко од великих дворана које би оставиле утисак масовности.
А када се погледају фотографије, намеће се још једно питање: колико је људи у тој сали заиста са Пала?
Наравно, политичке странке имају право да окупљају своје чланове и симпатизере из цијелог региона. Али ако се покушава измјерити локална политичка снага, онда је и тај податак важан. Јер једно је напунити салу. Друго је имати довољно људи у сопственом граду да салу напуниш без довођења подршке са стране.
Затим долазимо до СНСД-а.
Њихова трибина тек треба да буде одржана, па би свако поређење са већ одржаним скуповима било преурањено.
Али једна ствар већ сада боде очи.
Дворана „Пеки“.
Неко ће рећи – превише амбициозно. Неко други – управо је то поента.
Јер ако се одлучите за простор који није лако напунити, онда сте себи направили проблем ако људи не дођу. Празна велика дворана не може се сакрити ни најбољим кадром.
Али ако је напуните, порука је прилично јасна.
Зато је избор „Пекија“ истовремено и ризик и показатељ самопоуздања организатора.
Сада остаје само да се види да ли ће број људи потврдити избор простора.
И ту долазимо до занимљивог феномена овогодишње кампање на Палама.
Странке, можда и несвјесно, саме су направиле своју малу политичку мапу – од шеталишта, преко Културног центра и „Комете“, до „Пекија“.
Што је простор већи, већи је и ризик.
Што је простор мањи, лакше га је напунити. Али се то претежно преслика и на „дворане“ у којима се гласа.
Такође, што је фотографија боља, лакше је сакрити оно што је ван кадра. Зато ПР тимови очигледно имају пуне руке посла.
Зато се политичка снага не може измјерити само једном трибином. Не побјеђује се изборна кампања квадратним метром сале, нити се гласови броје по броју столица.
Али трибине ипак нешто показују.
Показују организацију. Показују мобилизацију. Показују колико људи жели да дође, а понекад и колико је људи потребно позвати да би се простор попунио.
И зато ће 22. септембар и трибина СНСД-а бити занимљиви.
Не само због онога што ће кандидати говорити, већ због онога што ће се видјети прије него што било ко изађе за говорницу.
Празна столица не гласа.
Пуна сала такође не гласа.
Али када се све сабере – двориште, шеталиште, мала сала, средња сала и велика дворана – можда ћемо добити прилично занимљиву слику о томе ко на Палама тренутно има какву организацију и колико стварно може да мобилише људе.
А коначну анализу, као и увијек, неће написати новинар, аналитичар или фотограф.
Написаће је бирачи.
И то на мјесту гдје нема филтера, широког кадра и могућности да се камера помјери пола метра улијево.
На гласачком листићу.
ИСТОК плус