„ГЕНОЦИДАШИ“ – тако је неко у Источном Сарајеву одлучио да назове читав један народ. На српској тробојци у Спасовданској улици освануо је тај увредљиви натпис.
Није таргетиран појединац. Није таргетирана особа која је наводно за нешто одговорна.
Читав народ.
И онда се поново поставља питање о каквом суживоту говоримо? Како је могуће тражити помирење, толеранцију и међусобно поштовање, а истовремено прећуткивати када се читав народ своди на једну погрдну етикету? Није у питању само овај графит – ова мантра се одавно провлачи по друштвеним мрежама.
Суживот није једносмјерна улица. Суочавање са прошлошћу не значи колективно оптуживање.
Ако већ говоримо о помирењу, онда оно мора важити за све. Иста правила морају важити за сваки народ, сваку жртву и сваки национални симбол.
Јер ово није само један графит.
Ово је питање за све оне који нам годинама говоре о суживоту:
Да ли суживот значи да једни друге поштујемо – или да једни друге трпимо?
На то питање би, прије свега, требало да одговоре они који најгласније говоре о толеранцији.
Такође, о свему овоме сликовито и симболично говори и то да је мурал српске тробојке стваран преко дана, док је погрдна порука написана под окриљем ноћи – толико о томе.
